Na sav glas (Majakovski)
Uvaženi
drugovi potomci!
Čeprkajući
izmet skamenjeni
današnjih dana u tmici,
upitaćete,
možda,
i za mene.
Reći će vaš naučnik,
moguće,
krijući pitanje
erudicijom, što ga vodi,
da ževeo je
neki pesnik vrući
i ogorčen neprijatelj nekuvane vode.
Profesore,
bicikl-naočare dole!
O vremenu
i sebi
sam ću da kažem bolje.
Ja sam đubretar
i vodonoša.
Revolucija je
mobilisala mene,
na front sam
iz gospodskih vrtova pošao
poezije –
kapriciozne žene.
Zasadila vrtić milo,
kći,
imanjce,
dolina.
«Sama vrtić sam sadila,
sama ću da polivam.»
Neko stih iz kante lije,
neko prska punih usta –
kudravi li je Mitrejkin,
mudrovan Kudrejko li je
samo vrag da ih razvrsta!
Nema buci karantina –
iza zida sitan zvon:
«tara-tina, tara-tina,
t-o-n....
I nije veliak čast
da su od takvih ruža
moji kipovi uzvisili
skverovima,
gde pljuje tuberkuloza,
gde kurva je s mangupom i sifilis.
I meni
od agitpropa
trnu zubi,
i ja bih
za vas
romanse da trubim –
unosnije je to
i držesnije.
No ja sam
sebe
smirivao,
grubo
stajući na grlo
vlastitoj pesmi.
Slušajte,
drugovi potomci, reči moje-
glavar agituje grlati, najveći.
Zglušivši
potok poezije
preko lirskih
sveščica ću preći,
i ko živi
živima ću reći.
Ja ću vam
u komunističku budućnost stići
ne
ko pesmaričko-jesenjinski vesnik.
Moj stih će doći
preko kičmi
vekova
i glava vlada i pesnika.
Moj stih će doći,
ali ni izbliza
ko u amorno-lirskom lovu
što strela dojezdi,
ko što numizmatičaru
dođe petparac izlizan,
i ne ko svetlost sa umrlih zvezda.
Moj stih će
radom
probiiti leda svod
i javiće se grubo,
vidno,
ko plima,
ko u naše dane
što ušao je vodovod
sagrađen još
od robova Rima.
U grobnicama knjiga,
gde je sahranjen stih,
otkrivši parčad redaka, ka njima nek vam se,
ruke pruže,
i
s poštovanjem
opipajte ih,
kao staro,
al strađno oružje.
Ne navikoh
uho
rečju
da mazim;
i da zacrvenim
vicevima raznim
uvce u viticama
devojačko,tronuto.
Razvivši ko na paradi
vojsku mojih strana, gazim;
smotru-vršim ja
po stihovima frontu.
Stihovi stoje
teški ko olovo,
i na smrt spremni
i besmrtnu slavu.
Zanemeše pesame,
ždrelu se privi ždrelo
nanišanjenih
naslova.
Oružja rod
drag mi,
osobito,
gotova
da uz krike pojuri za njima,
zanemela je
konjica dosetaka
s naoštrenim koplima rima.
Naoružanu vojsku
do zuba, predanu,
kroz pobede tolike
što prolete,
poklanjam
tebi, do polsednjeg reda,
proleteru planete.
Radničke klase
nepreijatelj-
i moj je isto,
okoreo i davni.
Pod crvenu nam
zastavu
narediše stati
godine rada
i gladaovanja dani.
Ostvarili smo
Marksa
svaki tom,
ko što
otvaramo
šalone u svom stanu,
no i bez čitanja
snašli smo se u tom
za koga se boriti
i na čijoj strani.
Dijalektiku
nismo učili po Hegelu.
Uz zveket bitaka
ulazila je u stih,
kad su
pod mecima
od nas buržuji bežali,
ko mi što
nekad
bežasmo od njih.
Neka
za genijima
ko udovica bleda
batrga slava
u pogrebnom maršu –
umri, moj stiše,
umri, ko redov,
ko u jurišima što
umirahu naši!
Ja ne tražim
u bronzi
udeo,
nije mi za mermer sluzno klizav.
Lako ćemo za slavu,
jer svoji smo ljudi –
neka nam
spomenik zajednički bude
stvoren
u bitkama
socijalizma.
Potomci,
rečnika proverite bove:
Iz Lete će
isplivati
parčad reči ovih:
«prostitucija»
«tuberkuloza»
«blokada».
Za vas,
koji ste
okretni i zdravi,
ispljuvke je
pesnik
lizo sušičave
hrapavim jezikom plakata.
Ličim sad, s repom godina
što me ruže,
na repatog čudovišta
fosil.
Daj
brže
prokasajmo, živote druže –
ostatak dana
petoletkom
nek topot nosi.
Stihovima
nisam
sakupio groša,
trgovci mi nisu
u kući slali mebl.
I osim sveže
oprane košulje,
reći ću iskreno,
ništa mi ne treba.
Došavši
u Ce Ka Ka
svetlih leta, sve bližih,
nad bandom
pesničkih
ubica i huligana
podići ću
ko boljševičku knjižicu
svih sto svezaka
mojih
crvenih strana.
Aktiviraj se!
Radničke vijesti
Solidarno
